Zašto je dosada moć današnjice

Dosada je jedino mesto gde su vaše misli neuređene i nerazblažene. Svet je košnica gde zujimo okolo zalepljeni za telefone i željni tišine. Evo šta se dogodi kada se susretnem sa nečim suprotnim i preplavim čula tišinom:

Svakog jutra, baš dok sunce izlazi, sednem za sto i pišem. Pišem sa veoma ozbiljnim izrazom lica. To nije igra. Ne radim to zbog novotarija. Ne pišem ni zbog novca (uglavnom). Čak ni radi zabave.

Pišem zato što moram. Zato što menadžeri menadžerišu, doktori doktorišu a i pisci pišu. Zato što ako ne budem pisao danas, sigurno ću naći razlog zašto ne bih pisao ni sutra. A to dovodi do lanca reakcija od „sutrašnjica“.

Ponekad, proces pisanja je zapravo najdosadniji deo mog dana. Ali kroz ovo iskustvo zapravo sam došao do trenutka da zavolim dosadu. Obožavam je. Molim se „Bogu Dosade“. Shvatate? Ponoviću: volim da se dosađujem. I sviđa mi se kad ljudi pomisle da sam smoren.

Ovo je kontraintuitivno. Ovo je kontrakulturno. Niko ne voli da se smara. I ljudi ne žele da ih zovu smorenim. Ali ja želim. Većina stvari koje su ljudi kreirali tokom istorije, bila je napravljena sa ciljem da se na neki način izbegne dosada – ali, evo, ja joj se okrećem i trčim u susret. Ponekad pomislim, ja sam „Najsmoreniji čovek danas“. Dakle, šta znači biti smoren?

Ljudi smatraju da dosada znači nemati šta raditi. Ili nemati nikakvo uzbuđenje. Takođe – da to znači ne biti stimulisan, stalno iščekivati nekakvu promenu u korenu svog bića.

Većina ljudi smatra da je dosada suprotna kreativnosti. Po mojoj proceni, nema ničeg pogrešnijeg od toga. Kada počneš da se dosađuješ, tvoj um ti zapravo govori da odlazi od zabavnih stvari, da bi malo razmislio.

Strip u tvojoj glavi je završen. Muzika se ne čuje. Tvoj mentalni projektor je zatreperio na poslednjoj sceni, i gomila sada izlazi iz bioskopa. Ali evo tebe i dalje u zadnjem redu.

Biti u stanju dosade je kao da skroluješ do dna novosti na Fejsbuku i vidiš da nema novih sadržaja. Pa, odlično razrešenje, rekao bih.

Nikada nisam osetio ovu senzaciju ne-stimulacije akutnije nego kada upadnem u siromaštvo čulnih nadražaja. Ko to nije osetio, mogu mu reći da je propustio da oseti šta je to svojevrsna „Kalifornija“. To je kao da si zatvoren u kapsuli u kojoj ne prodire zvuk, ni svetlost, i kao da te prekriva hiljade kilograma soli i vruće vode.

Kada to dostigneš, počinješ da plutaš bez plivanja i voda te ponese tako da više ne osetiš ništa drugo nego krčanje stomaka, lupanje srca i kako ti misli rade. To je valjda najbliži dodir sa utrobom koju čovek može osetiti.

To je užasno dosadno. Prvih 30 minuta, um ne želi da umukne. Plutanje u tom rezervoaru sa samim sobom je kao da si zaključan u ćeliji sa mentalnim bolesnikom. Naklapanje je neprekidno. Ali, nakon nekog vremena, jeziva senzacija mira ti se uspostavi i shvatiš da bez obzira na sve, moraš ostati u tom rezervoaru. I onda kreću ideje. Lavina ideja koja ti se spušta sa svih strana i preplavljuje te.

Pokušavao sam neko vreme da ustanovim šta tačno stoji iza toga da kada si smoren to dovodi do kreativnog iskrenja, ali to nije lako artikulisati. Mislim da mi je sada jasnije. Dosada znači da tvoj mozak radi bez luksuza zabavljanja. Razmislite o tome: većina stvari koju radimo je pokušaj da se eliminiše teret dosade kroz zabavljanje. Mi skrolujemo besomučno kroz društvene mreže, tražeći nešto što će nam dati dozu dopamina. Gledamo neki video da nam prođe vreme i natuknemo slušalice da bismo utihnuli tišinu koja nas okružuje.

Ali, šta biva kada prigrlimo dosadu? Šta onda kad sedimo u neudobnom položaju unutrašnjosti i jednostavno postojimo bez potrebe da pojačamo ton? Mislim da dosada kreira unutrašnji prostor zato što je spoljašnja buka konačno negde iščezla.

Taj tih procep „ničega“ koje osećaš između misli i spoljašnjeg sveta je prvi korak u podešavanju mozga da bude slobodan da bi bio kreativan. Jer tu je mesto gde su tvoje misli zaista neoblikovane i nerazblažene. Te ideje su onda stvarno tvoje. U tom prostoru ti si sirovi ti.

Umesto antistanja koje bi očekivao, jer ne radiš ništa, verovatno ćeš naći beskrajni izvor svežih ideja i inspiracije koja će ti doći, i to taman onda kad pomisliš da nema nade. Dosada je samo druga reč za mirovanje – a to malo mirovanja nam svima zatreba, nije li tako?

Zato, ne plašite se. Zagrliti dosadu jeste super moć 21. veka. Ako je uspete upregnuti, iskusićete snagu koju većina ljudi ne može domašiti.

Daniel Dipjaca

Izvor: Entrepreneur

Prevod i obrada: A.Đ.

Objavljeno: 5. oktobra 2016.

Ocenite članak

Drugi srodni članci

Leave a Comment