Putevi kreativnosti (2): Ludwig van Beethoven

Betoven je uz Baha i Mocarta jedan od najvećih genija u istoriji muzike. Njegovo rano delo pripada epohi klasicizma, u zreloj fazi osećaju se uticaji romantizma, dok u kasnoj fazi stvaralaštva njegov opus nadilazi muzičke pravce i trendove i može se smatrati pravim metafizičkim uzletom. U toj fazi njegova dela imaju sve forme i ukrase od baroka do klasicizma, pa sve do toga da anticipiraju džez i npr regtajm. Punu genijalnost ilustruju Misa solemnis, poslednje sonate i gudački kvarteti i naravno, nezaobilazna Deveta simfonija. U tom delu, prvi put u istoriji muzike hor se uvodi u simfoniju, do tada samo instrumentalnu muzičku formu. Betoven je i ranije u Šestoj simfoniji, koja prvi put umesto četiri, ima pet stavova, reformatorski intervenisao u do tada strogim pravilima pisanja muzičkih dela. Osim italijanskih oznaka tempa, u toj simfoniji je dopisivao na nemačkom kako treba izvoditi pojedine stavove i šta koji prikazuje. Kompozitor je voleo prirodu, dosta je provodio u njoj, praveći skice za svoja dela, otuda je Šesta simfonija potpuno posvećena prirodi, pa je nazvana Pastoralna.

Prvi stav je BUĐENJE RADOSNIH OSEĆANJA PRI DOLASKU U PRIRODU (Allegro ma non troppo). Radosna i rustična atmosfera se oseća već u uvodu i prvoj temi stava sa karakterističnim kvinatama u basu, koje dočaravaju zvuk gajdi. Ova tema će se u stalnim promenama oblika pojavljivati kroz ceo stav, koncipiran ipak u klasičnom sonatnom obliku. Povremeno se, posebno u razvojnom delu stava probija i imitativni zvuk pevanja ptica, a susreće se i foklorni motiv koga je Betoven upoznao u Gradišču, slovenačkom delu Austrije.

Drugi stav je PRIZOR NA POTOKU (Allegro molto moto). Odmah se mora primetiti da ova Simfonija nema pravi lagani stav iako je drugi po svom obliku njemu najbliži. U ovom opsežnom stavu dominira karakteristični motiv koji svojom ritmikom u stilu dolaska i povlačenja opisuje žubor potoka. A nad njim se uzdižu jedna italijanska tema, te imitativni opis pevanja ptica: pesmu slavuja prikazuje flauta, prepelice oboa, a zov kukavice opisuje klarinet. U miru i stišavanju stav se okončava.

Posle uobičajene pauze u izvođenju, treći, četvrti i peti stav se stapaju u jednu celinu. Treći stav je skerco, VESELI SKUP SELJAKA (Allegro). Nespretnu i premosrenu družinu seoskih svirača i igrača nam prikazuje tema koju započinju oboa i klarinet, a fagot ih prati u nespretnom pokretu f-c-f i f-c-c-f, na šta igrački pokret prihvata ceo orkestar. U centralnom triju, javlja se jedna seoska austrijska igra. Uobičajeno ponavljanje prekida preteća oluja u violončelima i basovima, koja uvodi u četvrti stav, NEVREME, OLUJA (Allegro). Njeno izbijanje, trajanje i zamiranje, prikazani su prodornim tonom pikola, treštanjem truba i udarima timpana. Oluja se smiruje i tako ulazimo u finalni peti stav, PESMA PASTIRA: RADOSNA I ZAHVALNA OSEĆANJA POSLE OLUJE (Allegretto). Pastoralnu, bujnu, pobožnu i ljupku melodiju, neobične lepote i zanosa, naizmenično odnose klarinet i rog, a gudački instrumenti dalje je razvijaju i u ponešto razvučenom toku, dovode je do spokojnog završetka dela. (Izvor: Vikipedija)

Ludvig van Betoven je ceo svoj život bio samostalni muzički autor. Bio je to i Mocart, malo stariji od ovog kompozitora rođenog u Bonu (1770), ali je, za razliku od Mocarta, Betoven uspešno ugovarao komponovanje i prodavao svoje partiture, a dok nije oboleo, bio je i uspešan pijanista. Iako nije bio plemićkog porekla (Betovenov deda se doselio iz Flandrije, pa je, radi toga dodao navodnu plemićku titulu „van“), i mada je često oholo govorio da ne priznaje plemstvo rođenjem, mnoga svoja dela je posvećivao plemićima, svirao je na dvorskim prijemima brojnom plemstvu, a oni su ga zauzvrat obasipali novcem kao prave mecene. Time je Betoven potvrdio svoja preduzetnička umeća, u čemu mu je ravan samo Georg Fridrih Hendl, koji je, iako takođe Nemac, svoj muzički dar uspešno unovčio kod engleskog kralja. Ipak, Betoven je zaista bio samo jedan jedini u to doba, jer je od svoje 20 godine pa do smrti bio potpuno nezavisan umetnik, dok su do tada muzičari radili kao plaćeni službenici crkve ili dvorova. U to vreme muzika je bila ili foklorna ili umetnička, i kao takva služila je i za zabavu i obrazovanje, i praznike, i crkvene obrede i svadbe i sahrane.

Izuzetan kreativan genije Betovena poznat je, naravno, po tome što je poslednju deceniju, najproduktivniji deo svog života, stvarao potpuno gluv. Jedina muzika koju je čuo bila je ona unutrašnja. U to vreme su stvorena pomenuta grandiozna dela: čuvena Svečana misa (Missa solemnis) i besmrtna Deveta. Betoven je dirigovao izvođenjem Devete simfonije držeći rukom dirigentski pult, da bi kroz vibracije osetio ritam orkestra, time i tempo kojim se delo izvodilo. Iako zvuči lakše, izuzetno je teško komponovati klavirske sonate a da ne čujete klavir po kojem svirate. Ipak, u tom periodu apsolutnog odustva sluha, Betoven je napisao jedno od najvećih dela u muzičkoj literaturi za klavir – Sonatu br 29, Hammerklavier. Podvig je ravan onom kao kad bi slikar naslikao veličanstveno platno potpuno slep. Ta sonata je inače, duplo duža od standarda za jednu klavirsku sonatu, jer traje 50 minuta. Delo se smatra veoma kompleksnim i velikim izazovom za pijaniste. Posvećena je Nadvojvodi Rudolfu i završena je 1818, kada je Betovenu bilo 48 godina (umro je 1827. godine od plućne embolije). I u ovom delu, kompozitor je napravio promenu. Do tada spori tempo, umesto u II, smestio je u III stav. To je čuveni Adagio sostenuto – 20 minuta čiste filozofije melanholije, tuge, duhovnog istraživanja i transcendentalnosti. Neki kritičari su rekli da je to „najveličanstveniji monolog koji je Betoven ikada imao“. Koliko je delo bilo izuzetno u svom utkanom Betovenovom stvaralačkom geniju, malo ko, zapravo niko  ga nije razumeo u doba kada je nastalo (Betovenova dela su uglavnom doživljavala ogromnu popularnost još u doba nastanka, naročito Deveta simfonija). Bilo je potrebno da prođe čitav 19. vek, pa da Hamerklavir sonata postane predmet istraživanja i divljenja pijanista i muzičkih teoretičara XX veka.

Emitujemo izvođenje sonate u virtuoznom stilu Danijela Barenbojma, koji je, takođe muzički genije našeg doba. Kao što je dirigent Herbert fon Karajan znao napamet sve Betovenove simfonije, Barenbojm je znao svih 32 sonate. I po nekim izvorima, naučio je da ih svira do osme godine.

A.Đ.

6. septembar 2015.

Ocenite članak

Drugi srodni članci

Leave a Comment