Novi kreativni gradovi – kreativnost za održivost

Broj mreža lokalnih umetnika u Evropi i Aziji koje se bave temama iz oblasti zaštite životne sredine neprekidno raste pa tako umesto pojma „kreativni gradovi“ sve češće govori se o „održivim kreativnim gradovima“. Ovo je posledica trendova globalizacije u kulturi i ekonomiji, zbog čega azijski i evropski istraživači pokušavaju da redefinišu pojam kreativnih gradova u skladu sa novim ulogama umetnosti i kulture kao katalizatora procesa društvenih transformacija u postizanju urbane održivosti.

Rezultat kreativnosti primenjene na dizajn urbanih prostora su kreativni gradovi u kojima se gubi jasna granica između centra i periferije dok njihov prostor biva ispunjen različitim i neuobičajenim sadržinskim nišama. To trajno utiče na promenu životnih stilova koji se često kreću u smeru konzumerizma i neodrživih modela. Otuda i potreba umetnika i civilnog sektora da se aktivno uključe u razvoj lokalne zajednice kao održivog kreativnog grada:

Umesto da nude unapred definisana i jedinstvena rešenja za probleme u specifičnim kontekstima, novi gradovi podstiču razvoj i saradnju u zajednici. Suprotno racionalnosti gradskih planera na kakve smo navikli, novi umetnički pristup održivom razvoju primenjuje princip „odozdo na gore“. On se zasniva na nepredvidivostima i nelinearnim procesima poput učenja tokom rada i osmišljavanja tokom samog procesa nastanka. Umetnici u tom smislu napuštaju svoje zastarele uloge u institucijama i okreću se inter i trans-disciplinarnoj saradnji.

Evropska konferencija posvećena povezivanju civilnih organizacija Azije i Evrope u Briselu 2010. ukazala je na približavanje interesa akademskih mreža, donosioca odluka, kulturnih radnika i civilnog sektora u okviru koncepta održivih kreativnih gradova koji povezuje određene aspekte kulturne i kreativnih industrija, ekologije, ekonomije i politike. Jednom  rečju, oslanja se na održivi razvoj.

Knjiga Urban Crisis: Culture and the Sustainability of Cities objašnjava ulogu kulture u održivim gradovima, nudeći okvir od osam principa održivosti. Ključni izazov je prema tome osmisliti održivu urbanizaciju nasuprot ugroženosti lokalnih kultura: „Preovlađujuća urbana kultura podrazumeva gubitak identiteta mesta i ljudi. Lokalnu kulturu ograničava i stavlja u situaciju da mora da se prilagođava čime je direktno ugrožena njena suština.“ Autori ovog izdanja još nude studije slučajeva održivih kreativnih gradova u Aziji.

Slično ovom izdanju, publikacija mreže evropskih gradova EUROCITIES pod nazivom Unlocking the potential of cultural and creative industries daje pregled 20 inicijativa evropskih gradova među kojima su: Roterdam i njegov Creative Factory hub, inicijativa Bristola za razvoj  inovacija u oblasti digitalne tehnologije, nastojanje Kopenhagena da otvori dijalog predstavnika kreativnog sektora i političara, inicijativa Dortmunda za saradnju agencije za ekonomski razvoj i kancelarije za poslove kulture, projekat ECCE INNOVATION koji podržava umetnost i kreativni sektor Nanta.

Na pomenutoj konferenciji posvećenoj povezivanju civilnih organizacija Azije i Evrope organizovana je tematska serija radionica na kojima su predstavljeni primeri dobre prakse održivih kreativnih gradova sa ciljem da se istaknu konstruktivne umetničke inicijative koje doprinose razvoju ovakvih gradova.

Radionica na temu Obrazovanja fokusirala se na umetničko obrazovanje, umetnost u obrazovanju i umetnosti kao dodatnoj vrednosti u obrazovanju uopšte. Gradovi koji primenjuju ovaj pristup u svom kreativnom razvoju su Linc u Austriji, evropska prestonica kulture 2009. i Hong Kong u Kini koji je pokrenuo projekte LeeShauKeeSchool of Creativity, Community Museum i Cities of Desire.

U okviru radionice sa temom Saradnja, govorilo se o saradnji između mreža umetnika i ne-umetnika u nastajanju čije su vrednosti istovremeno i savremena kreativnost i tradicionalni zanati, čime je na taj način istaknut značaj umrežavanja i inicijativa civilnog sektora za lokalni razvoj. Kao primeri dobre prakse na ovu temu, predstavljeni su Berlin u Nemačkoj i Džakarta u Indoneziji.

Javni prostori bili su još jedna tema radionice koja se bavila izlaskom umetnosti iz institucionalizovanih umetničkih galerija u javne prostore, pre svega u Aziji, pozivajući umetnike da eksperimentišu, analiziraju i preispituju društvene vrednosti, kao i prepoznavanjem umetnosti i kulture kao katalizatora odgovora na savremene izazove globalizacije odozdo, ističući na taj način njihovu ključnu ulogu u postizanju ravnoteže između društvene inkluzije i interkulturalnosti, a pomoću tolerantne diskusije u javnom prostoru. Tom prilikom predstavljeni su gradovi Lil u Francuskoj i Anyang u Koreji sa projektom AnyangPublic Art Project 2010.

Angažovanje zajednice kao tema radionice podrazumevala je aktivne građane i civilni sektor uz podršku umetnika, ostvarujući na taj način ravnotežu između zajednice i individualnosti kada se radi o unapređenju ljudskih prava, kao i razmenu znanja kroz istraživanja. Predstavljeni primeri dobre prakse u okviru ove radionice su gradovi Malme u Švedskoj i Penang u Maleziji.

Fokusna tačka radionice koja se bavila preorijentacijom kulturne politike odnosno promenom vrednosti su veći napori izvan institucionalizovanih umetničkih prostora, naročito u smeru ka zajednici. Ovde je važno pronaći balans između ekonomije, javnih službi i „trećeg sektora“ koji obuhvata civilno društvo, fondacije i volontere, kao i izgraditi partnerstvo između njih. Gradovi koji su već postigli određene rezultate u tom smeru su Kanazawa, Japan i Unija baltičkih gradova u Evropi.

IZVOR: culture360.org

K. Milenković

Objavljeno 20. februara 2012.

Ocenite članak

Drugi srodni članci

Leave a Comment