Neurologija kreativnosti: kako mozak kreira

Često pokušavamo da u velikom naporu proniknemo u srž problema ili shvatimo uzroke neke kompleksne pojave. Slično nam se dešava i kada hoćemo da sistematski osmislimo rešenje na nekakav izazov, bilo da je reč o složenoj socijalnoj situaciji ili o osmišljavanju kreativnog sadržaja, kakav je recimo marketinški slogan. U proseku, statistika kaže da su ovakvi napori uglavnom bezuspešni kod kreativnih ljudi. Kada žarko nešto želimo, želja se ne ostvaruje. Možda zato što je želja provokacija? Ili je previše energije usmereno na vrlo malu tačku? Ili se energija čudnovato zabija u tvrdo tlo? Kreativci često kažu da je proces nalaženja rešenja kod njih potpuno drugačiji. Zašto je to tako i kako zapravo do toga dolazi?

Razrešenje kod ljudi koji se smatraju kreativnijim u odnosu na prosečnu većinu dolazi u praksi tek nakon privremenog odustajanja nakon više neuspešnih pokušaja. I tada, kao čudo, javlja se razrešenje kada to najmanje očekujemo. Neka vrsta Eureka ili Ahaa! odgovora. Kako zapravo funkcioniše mozak kreativnih ljudi?

U studiji iz 2009.godine, psiholozi Džon Kunios (John Kounios) i drugi (Jessica Fleck, Deborah Green, Lisa Payne, Jennifer Stevenson, Edward Bowden i Mark Jung-Beeman) sproveli su neuropsihološko istraživanje pod nazivom Poreklo uvida u aktivnostima stanja mirovanja mozga. Reč uvid (insight) ovde se koristi kao metoda saznanja, zato što se polazi od činjenice da kreativna rešenja kod kreativnih ljudi nastaju kao proizvod uvida, pre nego analitičkog pristupa. Istraživači su hteli da pokažu kakav učinak odmaranja mozga ima na dva pristupa koja ljudi najčešće koriste za rešavanje problema: ili nagli uvid ili metodično/analitičko istraživanje. Utvrđivanje ovih tendencija, smatrali su autori, omogućiće istraživačima da razjasne da li proces nečijeg razmišljanja biva određen prirodom problema ili je posredi slučaj da postoje određeni neuronski procesi koji itekako utiču na sklonost osobe da koriste jedan ili drugi pristup.

Kreativci su ljudi uvida

Korišćenjem elektroencefalografije (EEG), istraživači su zabeležili aktivnost mozga ispitanika i jednog i drugog pristupa dok su rešavali anagrame. Odmah nakon postizanja rešenja, ispitanici su samo prijavili svoje tehnike rešavanja problema; uvid ili metodično istraživanje. Rezultati istraživanja su pokazali da vrlo kreativni ljudi imaju tendenciju da im misli lutaju, odnosno da koriste difuzne misaone procese, čime se omogućuje širi raspon ulaza tokom rešavanje problema. S druge strane, oni koji su planski pokušavali da se usredsrede, svesno su sužavali unos inputa u njihov misaoni proces. I kod jednih i drugih dešavalo se isto po pitanju grešaka u mišljenju. Ono što je bila greška kod ispitanika koji su koristili uvide kao metod, bilo je proizvod prenaglašene posvećenosti temi i time uzimanja previše faktora u razmatranje pre nego što su došli do uvida, dok su metodički mislioci činili greške zbog očiglednih propusta, tj zanemarivanjem drugačijih mogućih opcija.

Istraživači su pored ovoga pronašli i da razmišljanje orijentisano na cilj (ono koje nastoji da reši vrlo konkretan problem) nije samo određeno ciljevima i zadacima u tom trenutku. Veliki uticaj na rešenje problema, dolazio je, međutim, iz faktora načina na koji koristimo mozak u mirovanju, tj. smanjene moždane aktivnosti. Način na koji smo koristili ovaj uslovno rečeno pasivni modus mozga, značajno je uticao na izbor jednog ili drugog pristupa u mišljenju. Opšti zaključak istraživača je da genetika i životno iskustvo igraju značajnu ulogu u procesima mirovanja mozga (smanjene moždane aktivnosti) i prema tome, na koji način pristupaju rešavanju problema.

Istraživači su utvrdili da ispitanici koji probleme rešavaju uvidom imaju tendenciju da razliju vizuelnu pažnju što se manifestovalo kao smanjenje alfa talasa okcipitalnog režnja mozga u odnosu na učesnike koji su primenjivali metodičko istraživanje kao pristup. Štaviše, ispitanici koji su analitički težili da reše problem imali su povećanu vizuelnu pažnju koja je direktno dovodila do povećanja beta talasa u okcipitalnom delu mozga ali i povećanju alfa talasa u istom moždanom delu. Ispitanici koji su rešavali uvidom imali su veće aktivnosti u desnoj hemisferi mozga i to i u frontalnom, temporalnom i parijetalnom režnju i isto tako smanjene aktivnosti u levoj hemisferi.

Učesnici koji su koristili uvid kao metodu i time dolazili do rešenja, zapravo su koristili rezultate moždane aktivnosti i pre stanja mirovanja mozga, odnosno tokom faze smanjenja aktivnosti mozga nastajalo je rešenje uvidom, jer neuronski procesi su se nastavili i tokom faze mirovanja i doveli do uspešnih povezivanja i time do rešenja. Kako rekosmo, u svemu ovome ključnu ulogu igraju kontekstualni faktori i ljudi kod kojih je prisutno rešavanje problema uvidom u značajnoj meri se korišćenje pasivnog moda mozga razlikuje od nazovi standardnog pristupa koji koristi analitičke alate. Kreativci su zapravo ljudi uvida. Kod ispitanika koji koriste uvid, tj. koji su kreativniji, snažniji su uticaji genetike i prethodnog iskustva, jer se njihov neuronski transmiterski sistem pokazao aktivnim i u fazi mirovanja mozga, odnosno u fazama odusustva vizuelnih nadražaja. Zato se često smatra da oni koriste nekakva unutrašnja čula i „skrivene oči“ da vide ono što drugi ljudi uglavnom ne vide.

A.Đerić

Objavljeno 8. decembra 2016.

Ocenite članak

Drugi srodni članci

Leave a Comment