Modna industrija koja je zasnovana na robovlasničkoj eksploataciji

Modno-ropstvoDanas sam obećala sebi da ću pre nego što nešto kupim, bilo koji predmet od bilo kog prodavca, da pogledam šta piše na etiketi. Već sam počela manje konzumirati pre par godina kada sam počela ispitivati ​​sebe da li je tačno da što više imaš, to više zla proizvodiš. Nakon Rana Plaza fabrike koja se srušila u Bangladešu 2013. godine, kada je poginulo više od 1100 ljudi (!), svi pričaju o britanskom brendu koji nudi jevtinu odeću pod nazivom Primark. Prirodno je pretpostaviti da je tako pristupačna majica od 3 funte morala biti proizvedena negde u užasnim uslovima. Do tada sam tu i tamo kupovala u Primarku, ali od tada prestala sam da odlazim u tu prodavnicu. Kad sam saznala i za ostale slučajeve, shvatila sam da je Primark vrh ledenog brega (i samo jedan od nekoliko modnih trgovaca koji je zapravo preuzeo odgovornost za ono što se dogodilo). Bilo je najmanje 23 modnih proizvođača koji koristi lokalnu radnu snagu u tom lancu neljudske eksploatacije gde radnik u Bangladešu radi 19 sati dnevno u užasnim uslovima. Neki od brendova (uključujući Primark) omogućili su obeštećenje porodicama žrtava i obećali su bolje uslove rada, ali bez obzira na to ništa se zapravo nije promenilo u toj globalnoj truleži modnog konzumerizma. Nažalost, ne morate samo naći najjevtiniju robu na uličnoj tezgi koja je stvorila bol nekoj eksploatisanoj ženi koja radi kao švalja za mizernu platu. Čak i neke dizajnerske kuće koriste iste te fabrike, kao recimo H&M, Benetton ili Zara.
 
Ako na vašoj etiketi piše da je odeća napravljena u Kambodži / Bangladešu / Vijetnamu, itd, budite sigurni da ste njihovom kupovinom doprineli ljudskom ropstvu. Vrlo je teško odnositi se prema takvim činjenicama kao istinitim, pa je put do istinite priče da je sami prođete. Norveška rijaliti televizija Aftenposten.no napravila je tv šou Sweatshop. Troje mladih Norvežana odabrani su za učešće u putovanju u Kambodžu. Frida, Ludvig i Anniken (koja je jedna od najuticajnijih modnih blogera u Norveškoj) otišli su u ovu zemlju i to putovanje im je promenilo živote. Oni su samo obični modni konzumenti, prosečni predstavnici mladih u tom životnom dobu. Otišli su u Kambodužu da vide i dožive uslove rada radnika u sweat shopovima (radionicama u kojima se neprekidno radi, engl. sweat je znoj), koji prave odeću za H&M. Ostalo je istorija, prilično je teško pronaći prave reči da opišem svoja iskustva i proživljene emocije, ali je vrlo zdravo da taj film pogledate sami. (Film je dat u nastavcima, link za nastavak će se pojaviti na kraju prvog desetominutnog dela filma, ukoliko se ne pokrene kroz autoplay). 

Kada sam pokrenula Fashion Bloc, koji pomaže  nezavisne modne kuće i dizajnere iz bivših sovjetskih zemalja kojima treba međunarodna publika, znala sam da ću raditi sa dizajnerima i proizvodima koji su izrađeni negde u lokalnim sredinama u Evropi, ili od strane samih dizajnera. Da budem potpuno iskrena, u početku je to bilo više potreba da se pokaže dobar kvalitet proizvodnje, ali na kraju to je takođe postala misija da se podigne svest o konzumerizmu. Moj blog je na neki način tu da pomaže nezavisnim dizajnerima ali i nezavisnim svesnim potrošačima. Made in Europe nije više pojam ponosa. "Izrađeno na lokalnom nivou u Evropi" je, pak, koncept jednakosti, pravednosti i ekonomske potpore. Pomaganjem nezavisnih modnih dizajnera i biti svestan onoga što se nosi (pažljivo i s obzirom koliko stvari kupujete koje vam zapravo stvarno trebaju) zaista može učiniti da se osećate bolje i doprinosite društvu. To je isto kao i zaustavljanje nošenja krzna, ne jesti meso ili tome slično. To je vaš izbor.
 
Neko može tvrditi da sweatshops ili kako ih zovu – fabrike u zemljama poput Kambodže doprinose njihovom ekonomskom razvoju jer je proizvodnja odeće i prerađivačka tekstilna industrija jedna od najvećih izvoznih industrija te zemlje. Niko pri zdravoj pameti ne bi se raspravljao s tim, ali je notorna, dobro poznata i javna činjenica – sweatshop radnici su robovi. Isto kao piletina nastala u kavezu. Razlika o kojoj govorimo je očigledna – radnici u sweat shopovima su ljudska bića koja se doslovno znoje (većina tih fabrika nema ventilatore, čak ne možemo govoriti o bilo kakvim klima uređajima), a često rade dok ne klonu od iscrpljenosti ili dehidracije. Znam da je vrlo teško imati stav prema pisanoj reči, pa vas na taj način pozivam još jednom da pogledate navedeni dokumentarac. Ako stvarno ne mogu zaustaviti ljude da rade i vlade od izrabljivanja, radi sticanja novca iz modne industrije, možemo barem pokušati biti promena koju želimo videti u svetu (kao što je Gandi jednom predložio).
 
Postoji vrlo malo fer-trgovina, svesno konzumerizma, "sporih" modnih proizvođača, marki, ambasadora promena, ali promena se zapravo događa (vrlo polako doduše). Svi smo mi deo toga. Mislim da nikad nije kasno da sednemo i razmišljamo o rečenici koja je izrečena od strane jedne od učesnice rijalitija (a ona ima samo 17 godina!): "Mi smo bogati samo zato što su oni siromašni '. 'Bogati' je relativno, ali na kraju, možemo sebi priuštiti tone odeće (nepoznatih ili svetski poznatih brendova) samo zato što ih prave pa skoro besplatno. Šta bi se, onda, dogodilo ako bismo dobili neku majicu po ceni od samo 3 funte? Možda ćemo time stvarno pomoći nekom radniku koji ima 19 godina, a koji radi u fabrici kako bi izdržavao svoju osmočlanu porodicu, da dobije besplatnu bocu vode za svog radnog dana.
 
Ieva Zu
 
Izvor: Fashionbloc.co.uk
Fotografije: Ecoopportunity.net
 
Prevod i obrada: A.Đ. 

Ocenite članak

Drugi srodni članci

Leave a Comment