Kultura i biznis

Po Hofstedovom indeksu koji meri četiri dimenzije kulture, bliski smo Rusima, Turcima i Hrvatima. Ali pravoslavlje i slovenska duša nisu dovoljno dobri razlozi da tvrdimo da smo pretplaćeni na ekonomsko tavorenje. Što pre dovedemo u red ekonomske i političke institucije, to će i naše dimenzije kulture koje utiču negativno na privredni rast biti manje važne.

Sve veći broj ekonomista smatra kulturu, odnosno neformalne institucije bitnim činiocem u objašnjavanju razlika između siromašnih i bogatih zemalja, odnosno zemalja koje beleže rast i onih koje stagniraju. Oni koji to opovrgavaju, kao na primer vodeći ekonomisti poput Darona Ačemoglua i Džejmsa Robinsona, smatraju da su ekonomske i političke institucije, a ne kultura ključne po ekonomske ishode i da su zemlje koje ne uspevaju da ostvare privredni rast pre svega one kod kojih je došlo do razvoja tzv. ekstraktivnih institucija kojima se štite svojinska prava samo izabranih pojedinaca.

Verovatno najpoznatiji pristup razlikovanja nacija prema aspektima kulture stvorio je Gert Hofsted. Jedan od najcitiranijih autora u oblasti društvenih nauka, Hofsted je još šezdesetih godina prošlog veka radeći za IBM primetio da se zaposleni iz različitih zemalja razlikuju prema određenim dimenzijama kulture. Nakon sprovedenog istraživanja formirao je bazu podataka o stavovima zaposlenih u IBM – u u različitim zemljama širom sveta i inicijalno definisao četiri dimenzije kulture – distancu moći, individualizam, muževnost i izbegavanje neizvesnosti. Tokom godina utvrđene su i dve dodatne dimenzije, a obračun za prvobitne četiri dimenzije proširen je na preko 90 zemalja, među kojima se nalazi i Srbija.

Rezultati Hofstedovog indeksa za Srbiju u velikoj meri se poklapaju sa stereotipom koje o nama imaju drugi, ali i mi sami. Prvo, Srbi vole autoritete. Drugim rečima, u Srbiji postoji izražena distanca moći između podređenog i nadređenog. Drugo, Srbija je izrazito kolektivističko društvo, u smislu da se grupe staraju o pojedincima koji su im zauzvrat lojalni. Treće, prema orijentisanosti na postizanje uspeha i isticanju u odnosu na ostale (komponenta muževnosti) rezultat za Srbiju je negde blizu sredine. To znači da slobodno vreme i fleksibilnost i dalje imaju relativnu prednost u poređenju sa na primer uspehom u odnosu na konkurenciju. Konačno, prema poslednjoj dimenziji kulture Srbi ne vole neizvesnost i nemaju visok stepen tolerancije za  „neortodoksno“ ponašanje i nove ideje.

Zbog čega imamo takve karakteristike? Moguće objašnjenje je da pomenute dimenzije kulture dovodemo u vezu sa dominantnom religijom – pravoslavljem. I zaista barem delimična potvrda nalazi se zajedničkim karakteristikama navedenih dimenzija kulture Rusije i Srbije. Druga mogućnost je da dimenzije kulture dovedemo u vezu sa našom „kolonijalnom“ prošlošću. Rezultati ne odbacuju mogućnost da je  „pusto tursko“ ostvarilo presudan trag, jer kulturne dimenzije Srbije i Turske takođe imaju veoma slične rezultate. Treća mogućnost je veza između kulture i drugih aspekata podneblja u kom se nalazimo. Na primer sličnost dimenzija kulture Srbije sa Hrvatskom čak je veća u odnosu na Rusiju i Tursku. Stoga je teško razaznati u kojoj meri je naš današnji kulturni obrazac posledica religije, kolonijalne prošlosti ili socijalizma.

  Srbija Turska Rusija Hrvatska Švedska SAD
Distanca moći 86 66 93 73 31 40
Individualizam (u odnosu na kolektivizam) 25 37 39 33 71 91
Muževnost (relativni uspeh u odnosu na konkurenciju) 43 45 36 40 5 62
Izbegavanje nesigurnosti 92 85 95 80 29 46

Izvor: The Hofstede Center

Ipak, u odnosu na uzroke koji su odredili naše kulturne dimenzije važnije pitanje je da li je sa takvim relativno nepovoljnim karakteristikama,  Srbija osuđena na niske stope privrednog rasta ili stagnaciju u budućnosti. Odgovor je dvoznačan, i da i ne. Da, u smislu da je pomenute dimenzije kulture koje utiču na privredni rast teško promeniti. Na primer, novija empirijska istraživanja utvrdila su da su pojedini dimenzije kulture kojima se mi ne možemo pohvaliti, poput individualizma od izuzetnog značaja za privredni rast na dugi rok. Ne, jer važnost kulture opada kada se ustale ekonomske institucije. To znači da ne moramo da se menjamo – i dalje možemo da imamo slovensku dušu i da gledamo “Sulejmana”, ali moramo da dovedemo u red ekonomske i političke institucije.

Promena kulturnog obrasca svakako bi omogućila bržu promenu neefikasnih institucija. Ovako nam preostaje da čekamo da se u trenutku kada onima koji su formirali ekstraktivne ekonomske institucije (čitaj sprega tajkuna i političara) opadne politička moć ili im se isplati da postojeće institucije zamene onima koje će podjednako štititi sve. U Srbiji će to da potraje. Lakše bi bilo sa kulturom!

Branko Radulović

Izvor: Biznis i finansije

Objavljeno 20. decembra 2015.

Ocenite članak

Drugi srodni članci

Leave a Comment