ICT sektor Srbije: Razvoj uprkos državi

Najkraća dijagnoza postojećeg stanja je da se IT sektor u Srbiji razvio uprkos državi. Ako bi se IT sektor u Srbiji opisivao u kratkim crtama njegove bitne karakteristike su da dobrim delom posluje izvan sistema, da je reč u velikom broju slučajeva o programerima koji već rade i izvoze na inostrano tržište i koji su integrisani u velike svetske firme. Mi već imamo sektor koji zahvaljujući tim istim informacionim tehnologijama efikasno zaobilazi sve slabosti domaćeg sistema, počevši od fiskalne politike, preko regulacije i godinama nezadovoljavajuće politike vezane za devizno poslovanje. Pravo pitanje je šta bi to motivisalo programere koji rade na desk remote ili su umreženi na neki drugi način u bilo koju IT kompaniju ili rade IT poslove za kompanije koje nisu prevashodno dobavljači IT rešenja, da svoj status promene i postanu deo legalne ekonomije u Srbiji.

Ono što je izvesno to je da olakšice za zdravstveno osiguranje to neće biti jer na isto ima pravo svaki građanin Srbije, osiguranje od nezaposlenosti taj deo programera uopšte ne zanima, inkubator za veliki deo njih nije interesantan jer nemaju ambicija da imaju svoje firme nego da budu deo neke veće. Stoga je tu oprez nešto što je neophodno, jer ako se želi targetirati neka ciljna grupa, treba je targetirati tako da ona ima interesa da promeni svoje načine ponašanja. Ovde jednostavno nema nekog načina da se promeni mehanizam poslovanja freelance programera i tu uopšte nije ni potrebno ulagati dodatne napore. Taj novac će za fiskus Srbije biti uvek izvan dohvata sve dok izbegavanje plaćanja poreza i doprinosa ne bude nosilo realne posledice vezane za nemogućnost ostvarivanja prava koja su zaista i atraktivna. Moguće je pokušati igru štapa i šargarepe, ali to bi na dugi rok vodilo još dubljoj sivoj ekonomiji i skretanju sredstava u potpunosti van Srbije. Ako je nešto smisleno to je da se freelance izvoznici tretiraju kao privremeno zaposleni u inostranstvu i da plaćaju neki oblik poreza koji bi bio na nivou jednakom troškovima koje imaju da naplate svoje zarade. Tu bi poreska stopa od oko 10 odsto bila jedino moguće rešenje, sve ostalo bez atraktivnosti učešća u shemama doprinosa u Srbiji je verovatno osuđeno na neuspeh.

Kada je reč o start-up shemama finansiranja, esencijalno je da se razume priroda finansiranja startup. U razvijenom svetu je dominantna praksa da se finansiranje u ovoj oblasti prepušta venture kapitalu, pa je možda pravo pitanje kako venture kapital približiti Srbiji, bilo u formi poslovnih anđela, bilo u formi institucionalnih investitora. Ovde su ključna pitanja brzina, jednostavnost, poreski tretman i lakoća iznošenja kapitala iz Srbije koja je najbolja garancija dugog ostanka istog u našoj zemlji. Sheme sa 50 odsto učešća države u iznosu koji nije veći od 25.000 EUR moraju biti praćene izuzetno jednostavnim i brzim procedurama, inače je teško da će iznos od 25.000 EUR biti posebno privlačan ozbiljnim venture igračima. Ono što motiviše ozbiljne ulagače je da mogu jednostavno da ulaze i izlaze iz vlasništva domaćih firmi i da iste jednostavno prodaju većim inostranim igračima. Sheme koje se razmatraju u predlozima mera bi možda bilo bolje pojednostaviti instrumentima obezbeđenja od strane investitora, inače će ovaj proces rezultirati uvođenjem u igru investitora koji sigurno nisu prvoklasni u percipiranju tržišnih prilika i potencijala inovacija, ali jesu sposobni u percipiranju šansi koje im nose ovakve sheme finansiranja. Iako je većina ovih projekata podržana od strane EU i vlada nema neke preterane mogućnosti da izađe iz samih okvira, te okvire treba da koristi na način koji neće dovesti do podsticanja lošijeg dela IT industrije.

U vezi sa time bitno je i pitanje šta se tačno želi postići. IT industrija je velika razvojna prilika jer ona paradigmatski menja ukorenjene zablude o komparativnim prednostima Srbije i pokazuje da poslovni svet vidi šanse tamo gde je politika i nauka ne percipiraju. Oslonac na industrije koje dodaju veliku dodatnu vrednost je bitno, ali je isto tako bitno da kroz programe podrške ne dođe do preterane alokacije kapitala i rada u ovaj sektor, odnosno do toga da u ovaj biznis ulaze kompanije/pojedinci koji nisu sposobni za opstanak na tržištu bez pomoći države. Stvaranje firmi u IT sektoru koje neće biti u stanju da žive bez podrške budžeta u potpunosti bi obesmislilo ova ulaganja, tako da je ključno pitanje mere. Esencijalno je izbeći stvaranje loših IT firmi, odnosno preusmeravanje uspešnih firmi i pojedinaca od traženja novca na tržištu ka traženju novca u budžetu Republike Srbije.

Inkubatori samo po sebi nisu loše rešenje, ali nisu ni aktivnosti koje će imati velike rezultate. Kako se isti dominantno finansiraju iz linija EU ne postoji ijedan razlog da oni ne zažive, ali ne treba imati prevelika očekivanja. Osnov svega je da se firmama ograniči vreme u inkubatoru, da dobiju kvalitetnu podršku za deo posla koji je stran većini programera koji žele da razvijaju biznis i da po izlasku iz inkubatora imamo jasnu situaciju – one koji su shvatili da privatni biznis u sopstvenoj režiji nije održivo rešenje za njih, i one koji su shvatili da im je bolje van inkubatora jer će biti ozbiljnije shvaćeni. Esencija rada u inkubatoru je pružiti treninge potencijalnim vlasnicima MSP koji su usmereni u pravcu razumevanja prirode tržišta, istraživanja tržišta, nekih poslovnih veština, a sve to kroz simulacije i iskustveno učenje.

Poreske olakšice u vidu poreskih kredita su razumno rešenje za granu gde je priroda odnosa osnovnih i obrtnih sredstava suštinski drugačija nego kod tradicionalnih grana. Poreski krediti za ulaganje u R&D su na liniji praksi EU i ciljeva koje postoje u razvojnim strategijama Republike Srbije. Olakšice za doprinose mogu, ali ne moraju nužno dovesti do efekata koji su željeni. Priroda problema zapošljavanja u Srbiji leži u lošem radnom zakonodavstvu koje emituje mnogo prava zaposlenima koje poslodavci neutrališu kroz različite mehanizme zapošljavanja koje ne potpadaju pod stalno zaposlenje. Ako se želi u jednoj grani zaobići problem nestimulativnosti radnog zakonodavstva možda je bolje razmisliti o fleksibilnim formama zapošljavanja i uvođenju lizinga zaposlenih kao dobre umesto iznuđene prakse, ako se već ne može ili ne želi izmeniti radno zakonodavstvo.

Pokrivanje nastupa na inostranim tržištima je odlična mera s tim što bi raspon refundacije opravdanih troškova mogao da bude širi od 50-75 procenata. Dobre prakse u ovom segmentu su ključne jer one su te koje mogu predstavljati opipljive koristi ulaska u zonu potpune legalnosti u poslovanju i prihvatanja troškova koji iz toga proizilaze.

Mera 3.2. (Podrška u vidu informacija o inostranim tržištima) je gotovo nepotrebna jer iole ozbiljne softverske firme/pojedinci nemaju ikakvih problema da dođu do informacija koje su listom raspoložive javno na engleskom jeziku, a rad na softveru nije moguć bez aktivnog znanja engleskog. Koncept u kome državni službenik preuzima dobar deo ključnog posla u svakom biznisu – ugovaranje prodaje – nije održiv u praksi i tako će biti svaki put. Ovde je možda bolje ponuditi pravničke usluge.

Mera 3.3 (Podrška promociji i izvozu domaćih softverskih proizvoda i rešenja) ima smisla, ali je tu neophodno razmisliti o troškovno efikasnim rešenjima, prema kojima bi listom putovale informacije, a ne ljudi i gde bi svi domaći proizvođači imali jednake šanse za inicijalni pristup tržištu. Ovde je potrebna dalja razrada jer će se u suprotnom ulazak na nova tržišta pretvoriti u ulazak u nadmetanje za bolji položaj u procesu lobiranja koji ne mora imati veze sa stvarnim potencijalnima svakog konkretnog IT MSP.

Skup mera vezanih za izmene zakona je nešto gde se dosta daleko otišlo. Ove mere nisu u većem delu specifične za IT, ali su zato upravo najbolje mere jer poboljšavaju položaj svih privrednih subjekata. Jedno od ključnih pitanja je izbegavanje dvostrukog oporezivanja sa svim relevantnim zemljama za spoljnu trgovinu. Servisi za međunarodna plaćanja su takođe mera koja je bitna za razvoja IT, ali je jednako bitna i za blagostanje građana kao potrošača, i drugih grana koje prodaju usluge.

Kod obrazovnih programa nije ključno da li će država izmeniti postojeće programe, budući da je privatni sektor u velikoj meri pokrio tu prazninu i uspešno razvio već nekoliko generacija odličnih diplomaca. Ovde je ključno da fakulteti imaju veći stepen fleksibilnosti koji im kruto postavljen sistem sertifikacije uskraćuje. IT je delatnost koja se menja velikom brzinom i pravi potez bi bio stvaranje uslova da sertifikacija programa i modula bude znatno manje formalna i birokratska jer se jedino tako može izbeći pogrešan sistem podsticaja koji  ustvari dovodi do toga da fakulteti zaostaju umesto da prednjače u razvoju IT.

Aleksandar Stevanović

18. februar 2013.

Ocenite članak

Drugi srodni članci

Leave a Comment