Četiri mita u vezi sa kreativnom ekonomijom

U ovom tekstu pokušaću da na jednom mestu objedinim sve hipoteze, odnosno bolje rečeno mnenja u vezi sa snagom kreativne ekonomije, njenom osnovnom prirodom i njenom funkcionalnošću u društvu i nacionalnoj privredi. Sve ću ih grupisati u četiri modaliteta mišljenja koje smatram neosnovanim.

Prva grupa mitova može se povezati iz svetog trojstva neukosti i zabluda: a) nekreativni ljudi mogu postati kreativni tako što pokušavaju da kognitivno dosegnu kreativnost, da ne kažemo, da nauče kreativnost; b) jedino državna administracija odnosno birokratija kreira ambijent za razvoj kreativne ekonomije i c) poslovni i makroekonomski modeli kreativne ekonomije se mogu uvesti svuda u svetu, tj. u svakoj državi.

Tri su glavna uzroka, dakle, što se kreativna ekonomija čini atraktivnom za nekreativne, birokratiju i ekonomske globaliste koji je svi zajedno i svako posebno čini slobodnim prostorom za nekritičko delovanje. Najpre zbog toga što sintagma kreativna ekonomija koketira i predstavlja polje samoafirmacije i reklamerstva, jer je samodopadljivo misliti da se postaje kreativan ako se bavite temom kreativnosti. Drugi uzrok dolazi iz uverenja da je svaka evropska agenda progresivna i lako primenjiva svuda na evropskom kontinentu. Treći je medijski uticaj – radijske i televizijske stanice prenose bez kritičkog osvrta i analize vesti o konferencijama, panelima, skupovima sa inicijativama i bez inicijativa ka javnim politikama a na temu kreativnih industrija, što kod nestručne javnosti i opšte publike gradi mnenje da je u toku značajna promena i privredni zaokret koji tek što nije postao opšti trend, i da se usvajanjem strategija, zakona i otvaranjem trezora za finansiranje kreativnosti automatski ulazi u privredni i stvaralački raj. Mi kažemo: kod kreativnih industrija najmanje je reč o novcu kroz dotacije i subvencije. Kreativnost nađe put, dobar projekat dođe do svog finansijera. Na kraju krajeva, u eri crowdfundinga, svi smo finansijeri. Pored toga, ne verujemo u razumnost javnih vlasti pri opredeljivanju iznosa i promišljanju mera; zamke sinekure i lukrativni interesi centara moći najbliži su praksi biti blizak državnom kazanu. Konačno, smatramo osnovanim uverenja da država ne treba da bude ni donator ni investitor, već sukreator poslovnog ambijenta kroz tržišnu regulaciju i legislativu. Jer, čim država nekome daje, od nekoga uzima. Ono čime država najbolje može da pomogne kreativnoj ekonomiji je da se samoukine kao titular, tj. da se odmah povuče iz tržišta kreativnih industrija (npr iz diskografije), demonopolizuje poziciju krupnog kapitala i zaista dozvoli mikro inicijative na lokalnom nivou, jer mislimo da je početak promene u kreativnom preduzetništvu upravo na tom putu.

Druga grupa mitova se pojednostavljeno može predstaviti kao glorifikovanje nauke u razumevanju i sticanju kreativnosti i tu imamo varijacije na sledeću temu: jedino nauka može objasniti kreativnost, preduzetništvo se uči iz knjiga, o preduzetništvu mogu poučiti ljudi koji nisu preduzetnici, kodifikovano znanje je dovoljan izvor za učenje veština kreativnog preduzetništva ili preduzetništva za kreativni sektor.

Naša preporuka kreativcima u preduzetničkim vodama i civilnom sektoru koji bi da se bavi ovom temom: ima mnogo neznalica sa visokim akademskim titulama, koji imaju malog ili nikakvog iskustva u biznisu, a koji će vas zaseniti pričama o kreativnom preduzetničkom raju i opštim preporukama kako da tamo stignete. Oni sami taj put nisu prošli i njihovi saveti su, prema tome, uglavnom beskorisni. Naša je preporuka – držite se praktičara. Više ćete o prirodi i smislu kreativnih delatnosti naučiti od ljudi koji se svakodnevno bore na tržištu kreativnosti, nego od visokoučenih teorija onih koji nedovoljno rezonuju a gotovo po pravilu, ne umeju ni da razlikuju bitno od nebitnog u prenošenju i interpretaciji nalaza autora iz razvijenog sveta. Nikad nemojte smetnuti sa uma da je suština kreativne ekonomije u ekonomiji. Ono što ne možete prodati nikome, ničemu i ne vredi, ono što ne radi u praksi, ne valja ni u teoriji. Ako ste uložili vreme kao resurs da slušate beskorisna predavanja ili čitate tomove teorija, vaše znanje je teško utrživo.

Čini se da danas kultura istraživanja i afirmisanja koncepta kreativnih industrija jeste više kultura opsene i zavođenja, i ovo jeste značajna pretnja tržištu kreativnosti i tržištu istraživačkih i konsultantskih usluga. Opsenari se ne ustručavaju da, motivisani brzim uspehom i potrebom da dominiraju, stranputice proglašavaju za prečice, a kozje staze imenuju za magistrale. Lako ćete ih prepoznati: sebe će istaći kao jedino valjane i neizbežne, a od njihove nabeđene i tašte stručnosti teško da ćete imati išta drugo do zablude ili iskrivljenu sliku stvari. Kao i u svakoj drugoj novoj oblasti rada, praznoslovlje i kvaziučenost obući će magičnu odoru. Sem potrebe za samopromocijom, tu su i lukrativni interesi pojedinaca i grupa oko centara moći.

Zadržimo se na ovom izvoru svake ekonomije, time i kreativne – preduzetništvu. Jer o tome se radi. O odgovorima na pitanja kako čovek da pokrene posao i uspe u kreativnom sektoru, ko su mu glavni partneri, ko sagovornici i saveznici. Tu dolazimo do treće grupe mitova koji se svode na ubeđenje da su visokorazvijene zapadne zemlje uglavnom proizvod rada preduzetnika, tj. ljudi koji su sami sebi poslodavci i koji svakodnevno sopstvenom preduzetnošću i radinošću nose ekonomski razvoj svoje nacije. Jednostavnije rečeno, ova grupa mitova počiva na zabludi da je kreativno preduzetništvo deo opšteg preduzetničkog duha zapadnih nacija.

Suprotno uvreženom mišljenju, preduzetništvo nije najrazvijenije u zapadnim zemljama sa dugom tradicijom tržišne ekonomije, već u slabo razvijenim i siromašnim zemljama sveta. Sjedinjene Američke Države, tako, pri dnu su liste razvijenih zemalja u ovoj oblasti – imaju samo 7,2 odsto samozaposlenih radnika, dok je Luksemburg na poslednjem mestu, sa samo 6,1 odsto. U Švedskoj svaki 10. radnik je samozaposleni preduzetnik, u Nemačkoj svaki osmi, u Velikoj Britaniji skoro ih je 14 procenata, a najveći broj preduzetnika tj. samozaposlenih radnika u razvijenim zemljama – je u Italiji – 26,4 procenata. Prosečno, tek oko 13 odsto svih zaposlenih radnika u razvijenim zemljama sa liste G12 zemalja su samozaposleni ili preduzetnici.

U poređenju sa bogatim svetom, iznenađujuće je veliki broj preduzetnika u siromašnim zemljama – u proseku 30-50 odsto. U Gani ih ima 67 procenata, u Bangladešu 75,4 posto, a najviše u Beninu, siromašnoj afričkoj zemlji – u njoj je čak 88,7 preduzetnika od ukupne uposlene radne snage. Mala preduzeća čine, takođe, neznatan postotak u okviru ukupnog broja preduzeća i kompanija u razvijenom svetu. U SAD malih preduzeća (do 20 zaposlenih) je 11 posto, Nemačkoj 13, Švedskoj 14,5 dok je u Velikoj Britaniji 18 posto. U Italiji je taj broj veći i čini skoro trećinu privrednih društava (31%). U Srbiji čak 90 odsto svih privrednih društava su mala i srednja preduzeća.

U oblasti kreativnih industrija i istraživanju i razvoju kao delatnosti, doduše postotak malih i srednjih preduzeća (MSP) raste. U SAD u kompjuterskim delatnostima čak je 32 odsto MSP, u Francuskoj 44,7 posto, dok je više od polovine takvih preduzeća u Velikoj Britaniji (67,5%) i Italiji (73,2%). U Nemačkoj i Švedskoj takvih preduzeća u kompjuterskim delatnostima je oko polovine (48,4 odnosno 49,4%). Mali i srednji biznis u delatnosti istraživanja i razvoja najzastupljeniji je u Italiji – 74,8 posto, dok je u Švedskoj, Francuskoj i Nemačkoj oko jedne trećine. (Izvor: OECD, 2006. Obrada: John Schmitt, CEPR Washington, 2009). Neke industrije kreativne ekonomije čak i na Zapadu imaju prođu isključivo kroz preduzetnika – npr industrija antikviteta.

Po mišljenju britanskog ekonomiste sa Univerziteta u Kembridžu, Ha-Džun Čanga (Ha-Joon Chang), poenta ovih razlika između visokih preduzetničkih inicijativa i slabog ekonomskog rasta je u tome što “preduzetništvo nije individualni poduhvat”, iako je u osnovi deo lične prirode nekoga ko se odlučuje za pokretanje sopstvenog posla. “Treba nam mnogo kolektivnih institucija da bismo kanalisali preduzetničku energiju u neku produktivnu aktivnost. Naučna infrastruktura, korporativne institucije, pravni sistem, finansijski sistem”. S obzirom da preduzetništvo u mnogome zavisi od poslovnog ambijenta i infrastrukture u okruženju, koja mu omogućava razvoj, Čang zaključuje da je “individualna produktivnost u velikoj meri kolektivna”. Ovaj britanski profesor smatra da u siromašnim i zemljama u razvoju “ljudi ispoljavaju preduzetnički duh do krajnjih granica, ali to ne daje nikakve rezultate jer su institucije manjkave, infrastruktura je loša, pravni sistem ne funkcioniše itd”.

Srbija je siromašna zemlja ovakvog tipa. Sistem uređenih privrednih aktivnosti ne postoji, tržište je etatizovano i monopolisano, javne politike su haotične i u uzajamnoj koliziji. Na lokalnom nivou, centri odlučivanja su, snažnije nego na nivou centralne vlasti, skoncentrisani u rukama tzv. političkih elita, bolje rečeno oligarha u političkim partijama. Institucije ne funkcionišu i javna sfera (sintagma i značenje J. Habermas) je gotovo nestala ili je prešla u virtuelne društvene zajednice. U ovakvom poretku stvari, u okruženju kejnzijanske (Keynes, John M) privrede, kojom se ne spasava ekonomija, već interes krupnog kapitala globalno, treba tražiti prave ideološke temelje današnje makroekonomske uloge kreativne ekonomije, koja u političkim ekonomijama savremenih država želi da nadomesti gubitak produktivnosti u realnom sektoru. Industrijska proizvodnja i u Srbiji i u Evropskoj Uniji, naime, svedena je na nivo iz 1990ih. Kod nas zbog neuspele privatizacije i prelivanja društvenog kapitala u privatni, a u Evropskoj Uniji zbog visokih nadnica i odlivanja kapitala ka istočnim tržištima sa jevtinom radnom snagom. I Srbija i prosečne zemlje EU su prisilna postindustrijska društva. U slučaju Srbije izgubljena je industrija zbog zablude da se može prodati samo radna snaga bez pameti ili da se privreda bazira uglavnom na uslužnoj ekonomiji.

Time dolazimo na teren četvrte grupe mitova koji uspeh kreativne ekonomije vide u preduzetničkoj ekonomiji, uslužnim delatnostima i tržišnim supstitutima. Iz neobjašnjivih razloga kreatori takve ekonomije uvereni su da se ekonomski koncept nacionalnih država može zasnivati na sektoru usluga, kojem uglavnom i pripada kreativna ekonomija. Da li je takav koncept uopšte moguć i dugoročno održiv? Tim pre, što su i u kreativnoj ekonomiji istočne ekonomije, ekonomije zemalja u razvoju i severnoamerička ekonomija jednako konkurentne… Ove osnovne dileme nameću potrebu preispitivanja “evropskog” koncepta kreativne ekonomije, koji se postavlja kao surogat privreda. Evropsko tržište kreativnosti ne beleži koncentraciju ni u jednoj od privrednih delatnosti koje se smatraju industrijom kreativnosti. Otuda, nema masovne proizvodnje onog tipa kakav ima Kina, u bilo kojoj od tih oblasti, od modne industrije do aplikativnog softvera. Krugman (Krugman, Paul) dovodi u vezu trgovinske bilanse i sve ekonomske aktivnosti koje koncentrišu proizvodnju unutar industrija sa masovnom produkcijom. Prosto rečeno, nema ni globalne dominacije ni pozitivnog bilansa bez masovne proizvodnje i distribucije jedne grupe proizvoda. Evropi, zato, ostaje manji udeo u kompjuterskim uslugama, istraživanju i razvoju (patentnoj privredi), finansijskim tržištima i industriji zasnovanoj na kulturnoj raznolikosti starog kontinenta (turizam, muzika, film, književnost). Upitno je da li u kulturnim industrijama EU i ostatak kontinenta može ostvariti masovnu proizvodnju i globalnu distribuciju. Naročito zbog toga što je raznolikost neodvojiva od mesta koje je izvorište kulture.

Kreativna ekonomija kao teorema ima koren u dva najopasnija mita, koji su temelj svih njenih drugih mitova. Prvi je mit da su resursi u kreativnoj ekonomiji neiscrpni, za razliku od resursa u realnoj ekonomiji, koji se svode na ograničenost prirodnih tj. materijalnih resursa. O ovome ću podrobnije pisati nekom drugom prilikom. Drugi temelj idolatrije je da kreativna ekonomija uspešno kreira makroekonomsku konkurentnost i bez serijske proizvodnje. Ovu drugu zabludu je izgleda uspešno potkopao upravo Krugman. Ona je u korelaciji sa još jednom zabludom koju teoretičari kreativne ekonomije naročito podstiču – a to je da je zahvaljujući digitalnosti i globalizaciji kreativna ekonomija u osnovi viralna, tj. budući da je digitalna i nematerijalna, ima jednostavan i brz pristup svetskom tržištu, na kojem je bez premca.

Druga pretnja globalne masovne proizvodnje, kako zapaža Krugman, je rast gradova, jer globalizovana trgovina koncentriše stanovništvo u velikim gradovima, tj. redistribuira ga iz malih gradova ka velikim centrima. Kod nas je ta pojava posledica i opšte centralizacije bogatstva i moći unutar nacionalne ekonomije (Beograd i Novi Sad), ali i u Evropi socio-kulturni model urbane ekonomije je u gradovima srednje veličine, koji ni nacionalno ni kontinentalno ne mogu da postanu centri masovne proizvodnje. Siromašne evropske države nemaju ni kapacitet jačanja gradske infrastrukture da bi privukli tzv. kreativnu klasu – obrazovanu, kreativnu i inovativnu populaciju i to je možda njihov najveći izazov razvoja. Ovo nas dovodi na polje još jednog srušenog mita, a koji kaže da je kreativna ekonomija, pošto je kao koncepcija stigla sa razvijenog Zapada, željeni uzor siromašnima, tj. zemljama u razvoju. Kina je u bilo kojoj kreativnoj industriji bez premca u svetu, bila je to i pre deceniju i po, kada je još bila siromašna zemlja u razvoju.

S tim u vezi, treba ukazati na empirijski dokazivu redistribuciju bogatstva koja je sasvim sigurno podstaknuta i serijskom kreativnom proizvodnjom (naročito je to vidljivo kod Next 11 zemalja). Reč je, naime,o redistribuciji bogatstva od bogatih ka siromašnima, što je u nalazu čak i Međunarodnog monetarnog fonda (Ostry, Berg, Tsangarides – Redistribution, Inequality and Growth, Feb 2014) ocenjeno da ima pozitivan uticaj na rast nacionalnih privreda, a naročito na globalnu ekonomiju, prelivanjem bogatstva od bogatih zemalja ka siromašnima, jer u društvima sa većom nejednakosti redistribucija je intenzivirana. Druga zanimljiva pojava su novi oblici neprofitne i kolaborativne ekonomije, koji su uspeli da naprave model redistribucije bogatstva ili bolje rečeno kapitala unutar nebogatog dela društva, ali i planetarno, i time nađu zamenu za postojeće instrumente finansiranja i kreditiranja koji tradicionalno dolaze iz sfere bogatog društva odnosno krupnog kapitala. Jedan od njih je pomenuti crowdfunding. Ključno je da se ti novi modeli baziraju na vrednostima humanog i socijalnog kapitala, pre nego na ekonomskim osnovama. Na delu je neprofitna ekonomija zasnovana na principu udruživanja ljudi, ne kapitala. Izgleda da kreativni kapital pre svega izvire iz humane interakcije a ne bogaćenja bez rada. Kapital dolazi kao posledica udruživanja rada, resursa, kreativnosti i znanja, jer profit nikako nije cilj. Da li se radi o novom epohalnom kursu zaokreta u globalnoj ekonomiji? Po mišljenju američkog ekonomiste Džeremija Rifkina (Rifkin, Jeremy) sigurno da. Mi, pak, u ovome vidimo još jednu ciglu na ruševinu zabluda četvrte grupe mitova, koji samo profitno zasnovanu kreativnu ekonomiju (koja je, naravno, po srodnom pogrešnom mišljenju u vezi sa preduzetništvom) vide kao ekonomiju budućnosti.

Rifkin predviđa da će neprofitni sektor postajati sve značajniji u svetskoj ekonomskoj budućnosti, jer će se novi načini poslovanja zasnivati na mrežama i automatizaciji, “internet poretku stvari”. U svemu tome, kaže on, kapitalističko tržište će postati “niša igrač”, “pružajući samo mrežne platforme za rastuću kolaborativnu ekonomiju”. Rifkin je još pre više od decenije predvideo trend da što je manje potrebe za ljudskim kapitalom u proizvodnji, to je više potrebe da se pažnja usmeri na stvari koje možemo dobiti samo u interakciji sa drugim ljudima i od njih – stvari koje su dobijene lokalno, od zajednice i koje podstiču na različite načine. “Internet poredak stvari je platforma koja menja pravila igre jer omogućava nastajanje saradnje i zajedništva tik pored kapitalističkog tržišta. Kolaborativni pre nego kapitalistički pristup, jer je smisao u zajedničkom pristupu, a ne u privatnom vlasništvu.”

Udruženi rad, jedan od temeljnih principa društva socijalističke Jugoslavije, čini se, na ovaj način, doživljava svoju renesansu, naravno u drugačijem pojavnom obliku. Kreativna ekonomija budućnosti uopšte ne mora, niti hoće, biti kapitalistička. Biće zasnovana na vrednostima bližim socijalističkim ideologijama – kolektivno pregalaštvo, nezavisnost, autonomija, masovnost, kolektivitet, komunitarizam, kokreacija… Mnogi oblici kolaborativne potrošnje postaju sve popularniji i predstavljaju odlične alternative za tradicionalna tržišta u vremenima krize. Odnedavno Evropski privredni i socijalni odbor (EESC) postavio je temu kolaborativne potrošnje u fokus svojih analiza, predstavivši značaj tih ekonomskih aktivnosti u kojima učesnici dele pristup proizvodima umesto da imaju pojedinačno vlasništvo, kao sve učestaliju praksu i naglašavajući potencijalne koristi takve kolaborativne potrošnje u manjoj potrošnji prirodnih resursa, eko dizajnu, socijalnoj interakciji i razvoju zajednice, boljem pristupu visokokvalitetnim proizvodima za potrošače sa malim primanjima i dr.

Kako stoje stvari, kreativna ekonomija – da bi bila uspešna, ne mora uopšte biti kapitalistička, nije profitno orijentisana, nije isključivo uslužna, nije tačno da ima neiscrpne resurse, kreativan startap pre će pokrenuti divergentan um, nego akademski potkovan znalac… Bez pretenzije da damo konačne odgovore, ovde smo samo pružili neke osnove za nove pravce razmišljanja podstaknuti najčešćim zabludama o kreativnoj ekonomiji sa kojima se u praksi srećemo.

Aleksandar Đerić

(tekst je delom zasnovan na mom prethodno objavljenom tekstu Marginalije o kreativnoj i kolaborativnoj ekonomiji, 2014)

13. avgust 2015.

Ocenite članak

Drugi srodni članci

Leave a Comment