Budućnost ekonomije je neprofitna

Pre nekoliko dana čuveni ekonomista i politički savetnik Džeremi Rifkin bio je predstavljen u Njujork Tajmsu – u kolumni pod naslovom „Uspon anti-kapitalizma“. U tom tekstu on predviđa da će neprofitni sektor postajati sve značajniji u svetskoj ekonomskoj budućnosti, jer će se novi načini poslovanja zasnivati na mrežama i automatizaciji, „internet poretku stvari“. U svemu tome, kaže on, kapitalističko tržište će postati“ niša igrač, „pružajući samo mrežne platforme za rastuću kolaborativnu ekonomiju“.

Rifkin je stvari predvideo pre dvadesetak godina, u knjizi Kraj rada: Pad globalne radne snage i rađanje post-tržišne ere (1995), u čijem je zaključku dao sliku „društva bez radnika“. U takvom društvu ekonomija zasnovana na radnoj snazi biće na marginama, u znaku masovne nezaposlenosti, široko rasprostranjenom očaju i socijalnim nemirima. U to vreme prebacivali su mu tehnološki determinizam u posmatranju pojava.

„Ulazimo u novo doba globalnih tržišta i automatske proizvodnje. Put ka ekonomiji bez radnika je na vidiku. Bilo da put vodi do utočišta ili u strašan ponor zavisiće isključivo od toga koliko dobro se civilizacija priprema za post-tržišnu eru koja će uslediti za petama Treće industrijske revolucije. Kraj rada bi mogao da izrekne smrtnu kaznu civilizaciji. Kraj rada takođe može da signalizira početak velikog društvenog preobražaja, ponovnog rađanja ljudskog duha. Budućnost leži u našim rukama.“

Rifkin je odavno verovao da će neprofitni sektor biti primarni, jer je preobratio kulturu i duh i kooperativnu interakciju, ali da je potcenjen njegov značaj i primat. U intervjuu iz 2001. rekao je:

„Ovaj sektor, koji je primarni izvor ljudskog života, marginalizovali smo kao da zaslužuje poslednje mesto u našim društvenim prioritetima. Razmislite o jeziku koji trenutno koriste da opišu ovaj sektor. U Evropi, oni to zovu nevladin sektor – ne sasvim javan, ali zavisi od vlade. I u SAD smo naseli na komercijalnu matricu, pa mi to zovemo neprofitni sektor, nije korporativan, ali zavisi od korporativnog sektora. Mnogo puta smo videli sebe kako zavisimo od metafore i jezika – delujemo iz ovih metafora. Trebalo bi da se otarasimo neprofitnog i nevladinog – ovo su kolonijalni termini koji nas prikazuju kao zavisno preduzeće u sekundarnim institucijama tržišta i vlade. Mi smo kultura i to je primarno.“

Rifkin je još u to vreme predvideo da što je bilo manje potrebe za ljudskim kapitalom u proizvodnji, to je bilo više potreba da se pažnja usmeri na stvari koje možemo dobiti samo u interakciji sa drugim ljudima i od njih – stvari koje su dobijene lokalno, od zajednice i koje podstiču na različite načine.

Danas je ovaj autor još sigurniji da civilni sektor treba da preuzme vodeću ulogu u obnovi globalne ekonomske budućnosti. On smatra da je budućnost ekonomije u „internet poretku stvari“ – u infrastrukturi koja optimizuje saradnju, univerzalni pristup i uključivanje (participativnost), „koji su svi od ključnog značaja za stvaranje socijalnog kapitala i osnove u ekonomiji razmene.“

„Internet poredak stvari je platforma koja menja pravila igre jer omogućava nastajanje saradnje i zajedništva tik pored kapitalističkog tržišta. Kolaborativni pre nego kapitalistički pristup, jer je smisao u zajedničkom pristupu, a ne u privatnom vlasništvu. Na primer, 1.7 miliona ljudi širom sveta su članovi zajednice koja deli automobile – kao servisa za razmenu. Nedavno istraživanje je pokazalo da je broj vozila u vlasništvu učesnika koji dele automobile smanjen za polovinu nakon što su pristupili zajednici koja ne afirmiše vlasništvo nego pristup korišćenjem. Milioni drugih ljudi koriste društvene medije i socijalne mreže za iznajmljivanje i korišćenje ne samo automobila, već i kuća, odeće, alata, igračaka i drugih predmeta koji su na niskom ili blizu nule marginalnog troška. Ekonomija deljenja imala je projektovan prihod od $ 3.5 milijardi u 2013. godini.

Nigde fenomen nultog marginalnog troška nema više uticaja nego na tržištu rada, gde fabrike i kancelarije bez radnika, virtuelna maloprodaja i automatizovana logistika i transportne mreže sve više preovladavaju. Nije iznenađujuće, nove mogućnosti za zapošljavanje leže u zajedničkim dobrima u oblastima koje imaju tendenciju da budu neprofitne i koje znače jačanje socijalne infrastrukture: obrazovanje, zdravstvo, pomaganje siromašnima, obnova životne sredine, čuvanje dece i brigu o starima,… promociju umetnosti i rekreaciju. U Sjedinjenim Državama, broj neprofitnih organizacija porastao je za oko 25 odsto između 2001 i 2011, tj. sa 1,3 miliona na 1,6 miliona, u poređenju sa brojem profitnih preduzeća, koji je porastao za svega pola procenta. U Sjedinjenim Američkim Državama, Kanadi i Velikoj Britaniji, zaposlenost u neprofitnom sektoru trenutno premašuje 10 odsto ukupne radne snage.“

Rifkin, međutim, ponovo ukazuje na sliku o sektoru (koja je često i sopstvena slika) „kao parazita, koji zavisi od državnih prava i privatne filantropije. „Ova slika ne odgovara stvarnosti“, kaže on, i ukazuje na egzaktne podatke koji pokazuju da „oko 50 odsto ukupnog, tj agregiranog prihoda neprofitnih sektora 34 zemalja dolazi iz naknada za njihov rad, dok iz javnih fondova stiže podrška od 36 odsto svih prihoda, a iz privatne filantropije 14 odsto“.

Izvor: Nonprofit Quarterly, USA (autorka teksta Ruth McCambridge)

Prevod i obrada A. Đ.
Izvor fotografija: Stock

21.mart 2014.

Ocenite članak

Drugi srodni članci

One Thought to “Budućnost ekonomije je neprofitna”

  1. […] polju ekonomije deljenja i to u naredne tri godine. Danas je Uber najmoćnija kompanija u oblasti ekonomije deljenja (sharing economy) i njena vrednost za tri godine procenjuje se da će dostići 5.8 milijardi dolara. Međutim, […]

     

Leave a Comment